Ovih dana ili ti "Dragi dnevniče..."

Ovo je jedan od onih dana koje obično zaboravim i da su se desili. To sada zvuči vrlo depresivno, ali je to već priča za neku drugu priliku.  Mislim da je trenutni koncept rada osam sati, npr. od 9:00 do 17:00 još davnih dana prevaziđen. Na žalost, u mojoj realnosti nije. Ustala sam iz kreveta slomljena. Imala sam ideju da dan započnem sa jogom jer sam tako sinoć smislila. Međutim, sinoć je postojalo u nekom drugom filmu. Ne ovom jutrošnjem. Uspela sam da se istuširam ledenom vodom jer je to moja konstanta koju trenutno ne prekidam. Ne menjam. To me održava u ovom zdravom i veselom modu...skoro svaki dan. Onda sam počela sa ostalim planiranim aktivnostima. U toku raspremanja stana koje moram da primetim nisam planirala, desilo mi se prosvetljenje kako da pronađem 2000 dinara za sliku koju sam poručila prošle nedelje. Stavila sam Adi povodac i uputila se u grad da dignem pare sa mog davno zaboravljenog tekućeg računa na kom se nekako našlo tih 2000 za ne znam ni ja šta. Prvi banko...

U petak je umro Đorđe Balašević.  Nešto sam radila u kuhinji kada sam na radiju 021 čula njegovu pesmu. Bila je neka relativno vesela...relativno. Ringišpil, Utorak ili tako neka. Na trenutak mi je proletelo kroz glavu da je možda umro jer sam čula da je opet u bolnici. Onda sam pomislila, ma nije...ne nije. Kasnije posle podne, stigla mi je poruka od Višnje. Neka njegova slika na kojoj piše da je život crtica između dva datuma. I shvatih tada da je umro. I onda sam prvo bila zatečena i tako sam gledala u prazno do trenutka kada sam počela da plačem. Ridam. Bukvalno. Ne znam da li sam toliko plakala za bilo kim, a da nije neko baš moj. Ovo je bila neka čista tuga. Neka esencijalna tuga. Bez dodataka, pakovanja. Onako dečja, iskrena tuga. Osećala sam kao da sam izgubila nekog svog. I više od svog. Kao da sam izgubila svoj grad, tačnije sve ono što je ovaj grad predstavljao za mene, svoje detinjstvo, moj odnos sa Đorđem (tatom), sa mamom, sa Žikom i Mirjanom. Svoja sećanja iz gimnazi...