Ode Đole

U petak je umro Đorđe Balašević. 

Nešto sam radila u kuhinji kada sam na radiju 021 čula njegovu pesmu. Bila je neka relativno vesela...relativno. Ringišpil, Utorak ili tako neka. Na trenutak mi je proletelo kroz glavu da je možda umro jer sam čula da je opet u bolnici. Onda sam pomislila, ma nije...ne nije. Kasnije posle podne, stigla mi je poruka od Višnje. Neka njegova slika na kojoj piše da je život crtica između dva datuma. I shvatih tada da je umro. I onda sam prvo bila zatečena i tako sam gledala u prazno do trenutka kada sam počela da plačem. Ridam. Bukvalno. Ne znam da li sam toliko plakala za bilo kim, a da nije neko baš moj. Ovo je bila neka čista tuga. Neka esencijalna tuga. Bez dodataka, pakovanja. Onako dečja, iskrena tuga. Osećala sam kao da sam izgubila nekog svog. I više od svog. Kao da sam izgubila svoj grad, tačnije sve ono što je ovaj grad predstavljao za mene, svoje detinjstvo, moj odnos sa Đorđem (tatom), sa mamom, sa Žikom i Mirjanom. Svoja sećanja iz gimnazije, sa keja, iz Dunavske, iz Dunavskog parka. Sećanja sa zimovanja na Fruškoj gori kada sam slušala album “Tri posleratna druga” preko vokmena, sa kasete, stranu po stranu. Kada sam ga slušala iz iste te sobe, ono leto kada sam pala na svim prijemnim ispitima i do besvesti vrtela “Na posletku”, plakala i tešila se u sebi. Sećanja sa Štranda i “ja vas kanda znam sa Štranda”. I onda sam nastavila da plačem kada sam videla da plače i Zagreb, Split, Cetinje, Pula i Podgorica.

Đoletov mural iz Doboja (preuzeto sa https://www.atvbl.com/)

Pokušavam i dalje da objasnim sebi šta je on to predstavljao za mene. On je za mene mlad čovek. Čak ne mogu ni da kažem da je čovek. Neka sreća, ljubav, dobrota, tuga. Emocija. Snažna emocija.

Bila sam i ljuta. Kako je mogao da umre? Sebično sam razmišljala o svim pesmama koje neću imati priliku da čujem, a rekao je na poslednjem koncertu da priprema nove pesme. Onda sam bila ljuta što se nije čuvao jer je moga da živi još dosta dugo. Tako sam mislila sve dok nisam naišla na neku objavu njegove ćerke, gde je napisala kako je za poslednji rođendan rekao kako je imao divan život...i još nešto. Tada sam shvatila da se on naživeo i da je njemu bilo dosta. I to je njegovo pravo. Da ode i da nas napusti sve. 

Setila sam se i onog događaja od letos. Vraćala sam se od zubara. Gurala sam bicikl i krenula da izlazim iz haustora. Bila sam u nekom svom (ne)raspoloženju. Ugledala sam dedu ispred kapije i pomislila kako sada treba da se pomerim sa tim mojim teškim i glomaznim biciklom i da ga propustim da prođe, a žuri mi se. U tom trenutku, deda otvara vrata i pomera se da me propusti sve uz osmeh. Celo lice mu se osmehivalo, a najviše oči. Odjednom kao da me je sunce obasjalo. Shvatila sam da mi je vrata pridržao Đorđe Balašević. Bože! Kakva sreća! Ulepša mi čovek dan! A ne samo meni, već i svima drugima kojima sam prepričala taj događaj.

Sa ispraćaja na keju (preuzeto sa https://rs.n1info.com/)

I eto, sada kada mislim na njega i dalje sam tužna iako sam svesna da on zapravo nikada neće otići iz mog života. Slušaću ga i dalje. Kupiću i njegove knjige koje je napisao, a koje igrom slučaja nisam pročitala. Proći ću ulicom ili mostom koji će se zvati po njemu. Staću ispred njegovog spomenika. Upaliću mu sveću u crkvi. Setiću ga se svaki put kada budem prolazila ulicom Jovana Cvijića, a to je bar tri puta nedeljno kada idem na trening. Setiću ga se i kada budem išla kod autoelektričara koje je redovno reklamirao na svojim koncertima. I tako. Ode Đole...samo fizički. Sve ostalo je ostalo i ostaće u meni zauvek.