Potpuno nebitan dan, a nije li većina takvih?

Ovo je jedan od onih dana koje obično zaboravim i da su se desili. To sada zvuči vrlo depresivno, ali je to već priča za neku drugu priliku. 

Mislim da je trenutni koncept rada osam sati, npr. od 9:00 do 17:00 još davnih dana prevaziđen. Na žalost, u mojoj realnosti nije. Ustala sam iz kreveta slomljena. Imala sam ideju da dan započnem sa jogom jer sam tako sinoć smislila. Međutim, sinoć je postojalo u nekom drugom filmu. Ne ovom jutrošnjem. Uspela sam da se istuširam ledenom vodom jer je to moja konstanta koju trenutno ne prekidam. Ne menjam. To me održava u ovom zdravom i veselom modu...skoro svaki dan. Onda sam počela sa ostalim planiranim aktivnostima. U toku raspremanja stana koje moram da primetim nisam planirala, desilo mi se prosvetljenje kako da pronađem 2000 dinara za sliku koju sam poručila prošle nedelje. Stavila sam Adi povodac i uputila se u grad da dignem pare sa mog davno zaboravljenog tekućeg računa na kom se nekako našlo tih 2000 za ne znam ni ja šta. Prvi bankomat koji je trebalo da bude shortcut nije radio, a ja sam to utvrdila nakon drugog ubacivanja kartice jer sam blenula okolo pa nisam videla da lepo piše da ne radi, iako su me pustili da sve otkucam do samog kraja kada je novac trebalo da iskoči iz otvora. Onda sam išla do Intezinog bankomata, pa na pijacu po peciva gde sam čekala u redu nekih pet minuta što je jako puno kada nije planirano, pa nazad. Spremanje doručka, oblačenje u tri različite kombinacije jer sam shvatila da su cipele koje sam planirala da obujem potpuno dotrajale. Eto i one jadne imaju neki rok trajanja. A baš sam ih volela. To je značilo da se ceo koncept mog outfita potpuno promeni. Iz teget-sive kombinacije, trebalo je da se prebacim u teget-crnu, što nisam planira… Svašta sam ja planirala…a dešavalo se uglavnom neplanirano i vreme se skratilo, a aktivnosti rastegnule i ja sam na kraju stigla na posao u 9:25. I onda je sve nekako krenulo naopako...a do tada je sve teklo po planu :P Stigao je davno očekivani neprijatni mejl na koga je trebalo da odgovorim uz prethodno čitanje 200 strana nečega jako "interesantnog". Osim toga, trebalo je da utvrdim da li sam ja zeznula stvar i da li sam samo ja odgovorna za zeznutost. Na sreću ovaj višegodišnji rad na sebi mi je pomogao da ne klonem duhom i da ne preuzimam svu odgovornost već da dignute glave odgovorim EU zlotvorima. To sam sve radila do ručka, sa maglom i plutajućom plevom u glavi. Nije mi uspevalo da zagrejem mozak na radnu temperaturu sve do 13:00. Nakon toga je radio sa štucanjem do 14:30 kada mi je jasno poslao poruku da neće više. Neće da se muči. Ima i on dušu. A i telo vrišti ceo dan. I ono želi da se uhorizontali. Mislim da je vreme da se izborim za vreme za sebe. Da skupim snagu, odem kući i kažem svojim ukućanima da ja danas ne radim. Ako nisam mogla da ne radim na poslu, onda ću kod kuće da dignem sve četiri u vis.

Evo dok ovo pišem slušam pesmu u kojoj refren glasi...sebi najvažnija, sebi dovoljna, sebi najbolja...itd. Nije li to znak? S tim što je nju izgleda ostavio momak, ali to je nebitno. Ona je shvatila da voli sebe.

U svakom slučaju, da postoji neki red po mojim pravilima, ja bih sada otišla kući i rekla ja danas više ne radim, a ne bih se ovde mučila, maltretirala i kljucala. Pošto reda nema, ja nastavljam da sedim i da kljucam.