Skijanje

 Skijanje

Vratili smo se sa skijanja u nedelju. Ovo je druga godina za redom kako uspevamo da organizujemo skijanje za celu porodicu. To je jedan od retkih projketa na kojima sam predano radila više od dve godine. Sve je počelo na Kopaoniku pre nekoliko godina kada mi je sinula sjajana ideja da izdamo stan za Exit kako bi odveli decu na skijanje. Ideja mi je bila da nauče da skijaju kao mali da se ne bi martretirali kada jednog dana odu na skijanje sa društvom ili sa kolegama sa posla. Trebalo nam je tri izdavanja stana da prođe da bi tek nakon četvrtog uspeli da zaradimo malo ozbiljnije pare. Poslednje skijanje još uvek nismo otplatili, ali sam uspela da obezbedim ok goste za ovaj juli. 

E sad, zašto sam krenula u ovo pisanje. Skijanje je tema koja opseda moju glavu sa različitih strana. Pokušavam da definišem moj odnos prema ovoj aktivnosti koja me trigeruje na mnogo polja. Ili možda na samo jednom - odnosu mene i kontrole. Kontrole nad sobom i nad drugima. Ove godine sam dosta vremena provela sama u toj meni preteškoj aktivnosti. Misli su mi se rojile kao i uvek. Pokušala sam da ih grupišem i da im nađem uzrok. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Prethodne godine sam došla do zaključka da sam loš skijaš jer nikada zapravo nisam skijala duže od nedelju dana u kontinuitetu. Za svaku radnju ovog tipa je potrebno vreme. Da bi bio dobar skijaš, treba samo da se skijaš. Isto kao i sa vožnjom kola. Međutim, ove godine sam shvatila da to kod mene ne važi. Ja sam loša u skijanju. Očajna sam. Čak sam ove godine dovela sebe u fizičku spremnost dvadesetogodišnjeg marinca. Ni to mi nije pomoglo. Stigla sam do određenog nivoa i to je to. Nema dalje. Mogu da se spustim, odakle god hoću. Na žalost čim postignem malo veću brzinu, gubim kontrolu nad skijama i nisam u stanju da skijam paralelno jer mi skije beže, ukrštaju se, šetaju levo, desno i stalno mi se noge šire, umesto da se skupljaju.

Druga stvar je konstani strah da će me neko pokupiti. Naravno, to se i desilo. Dva puta su me pokupile kamikaze na bordovima. U tom silnom razmišljanju došla sam do zajključka da vozači borda imaju izražen samoubilački nagon jer ko je lud da veže noge za dasku i da se spušta niz padinu, a da pri tom pada na dupe svako malo. Takođe, zaključila sam da da se ovde jasno na delu vidi moja potreba za kontrolom. Ona je posebno vidljiva jer u ovoj situaciji nikako nisam u mogućnosti da se kontrolišem jer su uslovi za skijanje svaki dan drugačiji. Danas je sneg tvrđi nego juče, ili mekši i lepljiviji. Juče je na tom mestu bio kačamak, danas led. Onda, juče me nisu stezale cipele, čak su mi se stopala šetala u cipelama, a danas me stežu zbog debiljih čarapa. Skijaši koji oko mene jurcaju mi ne daju mira. Ne mogu da procenim da li će me obići ili pokupiti. Oni bolji jure kao muve bez glave. Stalno negde žure, kao da sudeluju u akciji spašavanja sveta… ili možda negde kasne. 

I onda se tako svako malo zapitam…čemu sve ovo? Zašto ovo sebi radim? Šta će mi ovo u životu? Umesto da se lagano šetam, gledam potočić koji žubori, slušam ptice i udišem miris hladnog vazduha i borova, ja strepim da li će me neka budala srušti na stazi. Pretovarena neudobnom garderobom, u pantalonama koje mi spadaju i gaćama koje mi vire ako se sagnem, znojim se, curi mi nos, ne osećam cevanice… I sve to jer sebi dajem još jednu šansu da proskijam. Prosto mi ova aktivnost ne prija. Ne volim da skijam. Ne volim brziinu, to nije aktivnost koja me ispunjava. I eto. Čim deca malo odrastu, zameniću Bansko za Funšal ili Barselonu. Poznu zimu ću provoditi na obali nekog mora, upijajući zrake sunca, mirisaću morski vazduh i biću u miru sama sa sobom, bez potrebe za bilo kakvom kontrolom. Neće mi biti važno ni ako padne kiša jer dovoljan je zvuk talasa i temperatura uznad nule. I to je sasvim ok. Jebeš skijanje.