Avgust je mesec koga volim, ali me pomalo i uznemirava. Navikla sam se na vrućine. Počela sam da oblačim suknje i da se bez problema skidam u kupaći i da me nije blam, iako poslednjih nekoliko avgusta imam 7 kg više. Noge su mi crne. Modrice i vene nisu više tako jako upadljive. Miriše Dunav. Sve je lako i lepo. Lako mi je da izađem iz kuće. Samo obujem papuče i spremna sam.
Idem na Štrand. Kupam se u Dunavu. Plivam nizvodno od špica do Danubius-a. Uprkos toj lakoći i lepoti, hvata me nervoza kada shvatim da sam počela da odbrojavam dane. Svaki novi dan, jedan dan manje do septembra. A septembar je moj januar. Ja sam još uvek zarobljena u školi i za mene važi samo jedan sistem - školski sistem i zato se zlopatim na poslu i u životu jer se još uvek nisam iščupala iz škole. Poslednji dan avgusta je dan kada se sve završava. Kraj svega lepog i vrednog življenja. Kaže dramatična ja, iako se pomalo radujem septembru i vraćanju u raspored i školu. U avgustu često pada kiša i grmi. Za Svetog Iliju ne omane nikada. U avgustu su rođendani meni nekih vrlo bitnih ženskih osoba. U avgustu se jedu kupine. Pije se sok od zove dok ga još ima. U avgustu ispred naše kuće pristane “Brod Teatar” i onda skoro svako veče u spavaćoj sobi imamo koncerte ili slušamo zvukove sa filmskih projekcija. To je mesec u kome se konačno okuražim da otvorim vrata od balkona ne strahujući više da će ući pacov. Umesto pacova uđe roj komaraca koji me urniše celu noć. Uključujući i pijanu ekipu koja se namesti na bedem preko puta i pije do kasno u noć. Kada oni odu, krenu kamioni i autobusi da koče ili daju gas pred semaforom koji se nalazi takođe ispred naše zgrade.
