Mislim da se nikada i nigde nisam osećala tako bezbrižno kao u Rovinju. Tu isključujem onaj najraniji period koga se ni ne sećam. Pitam se kako mi nikada niko nije rekao da postoji ovako čarobno lep grad na Jadranu? I to tako blizu, u komšiluku. Kako mi niko nikada nije rekao “Milice, da li znaš da postoji nestvarno lepo mesto, najlepše u svakom pogledu? Toliko čarobno da svuda gde ti padne pogled je još jedna velika radost i iznenađenje...” Eto...niko. Na sreću, došla sam i uverila se svojim očima.
Od Zlatara i Uvca do rovinjskog hlada borova
Otkud ja u Rovinju? Evo, ovako… Ostalo mi je pet slobodnih dana od prošle godine koje je trebalo da iskoristim do kraja juna. Imala sam ideju da budem kod kuće, učim sa decom i spremam stan. Na sreću, odlučismo se da otputujemo negde blizu. Prva ideja nam je bila da posetimo neku od destinacija pored kojih prolazimo na putu za Crnu Goru, koje smo planirali, ali nismo stigli zbog manjka vremena. Rovinj definitivno nije ni najbliže, a posebno najjeftinije mesto, ali smo uhvatili neki trenutak kada su se zvezde tako rasporedile da smo dopustili sebi ovu avanturu.. Rezervisali smo parcelu u kampu “Porton Biondi” koji se nalazi u severenom delu Rovnja.
Kamp se nalazi u borovoj šumi u kojoj rastu i čempresi, dalmatinski hrst i još neko mediteransko rastinje. Kamp je mali, parcele su još manje, ali je sve nekako taman. Čak i toaleta ima malo, ali taman da ima mesta za sve. Gosti su bili 90% Nemci. Ukratko - skromni ljudi sa samostalnom decom. Prve komšije su spavale u kolima. Oborili zadnje sedište, ugurali madrac i eto smeštaja. Imali su neke skalamerije koje su izvlačili iz gepeka koja im je služila kao kuhinja i prostor za odlaganje svega. Druge komšije su nam bili isto Nemci koji su spavali u kamperu. Bračni par sa dve ćerke od nekih četiri i godinu dana. Ova sa četiri je seckala šargarepu za ručak, a mlađa se spuštala niz strmu padinu po loptu, praćena pogledom mame koja se ljuljuškala u ležaljci i pila pivo. Opuštencija. Ja ne bih ni došla u taj kamp sa tako malom decom, a eto može se. Može se i koima bez šatora i kampera. Može se i sa premalom decom. Sve se može. Samo se kod nas ništa ne može jer smo upali u mod gde ništa ne može i gde nema uslova i para i gde se deca ne puštaju da prdnu bez nadzora. Videla sam i ćalca koji sa malim sinom pere sudove. Eto i to bez blama.
Stari grad
Šta mi se posebno svidelo? Stari grad. Šaren i mali, kada se gleda iz daljine. Uronjen u more. Zgrade su vedrih i veselih boja, uzane, kao u Amsterdamu. Terasice se nalaze tik uz vodu. Zamišljam kako ustanem ujutru, proteglim se, izađem na terasu i bacim se u vodu. Ritual za razbuđivanje. Onda se popnem nazad i sedim dok se ne ocedim i dok se skroz ne razbudim.
U starom gradu i dalje žive ljudi. Oseća se život. Veš koji se suši vijori kao zastave na užadima između zgrada. Uličice su uzane i popločane istarskim kamenom koji je uglačan i presijava se. Za slomiti vrat. Ceo grad je okružen predivnim parkovima. Sve je uređeno, čisto i idilično. Stari grad podseća na stare gradove u Dalmaciji, ali je opet drugačiji zbog svih tih boja i brdovite konfiguracije. Podseća me na slike italijanskih gradova koje nisam posetila i na Dunda Maroja i mletačke priče.
Bezbrižan duh i lakoća življenja
Ovo je grad gde je sve pitomo. Od ljudi koji su nasmejani i ljubazni, preko galebova koji prilaze i mažnjavaju hranu, riba u vodi koje ne fermaju kupače do mačaka koje sede na sred kolovoza i gledaju kako ih automobili obilaze.
Ono što me je iznenadilo dok sam poredila Rovinj sa ostalim primorskim mestima je nedostatak zvuka cvrčanja cvrčaka, nema komaraca i ostalih insekata. Ili ih ima, ali vode svoju politiku, bez prisustva ljudi. Mi im nismo potrebni da bi opstali. Spavali smo sa otkopčanom spavaćom sobom što je značilo da svi insekti bili dobrodošli, a niko nije došao. Kupali smo se na kamperskoj plaži koja je bila nasuta sitnim šljunkom. Ono što mi se svidelo je to što je imala ogromnu ploču, kao neki mol pokriven kamenom. Sa nje je pucao pogled na stari grad.
Svuda biciklom
U Rovinju je za turiste glavno prevozno sredstvo bicikl. Teren je blago brdovit, ali uz dobar menjač, nije problem da se izvergla na svaku uzvišicu. Iznajmili smo bajsove i počeli da otkrivamo sve lepote ovog grada. Za početak je iznenađenje bilo kada smo izašli na drugu stranu starog grada i ugledali marinu. Ogromnu marinu sa malim čamcima i brodovima. Sutradan smo otkrili još jednu marinu, u nastavku. Ova je bila sa luksuznim brodovima i okružena još luksuznijim hotelima. Tačno sam osetila nepripadanje u tom delu. Sve lepo i utegnuto, ali onako sterilno već viđeno.
Put pored ovih hotela vodi na polustrvo Zlatni rt na kome se nalazi ogroman park koji je sađen i uređen pre nekih 200 godina. To je trebalo da bude neki sanatorijum ili vazdušna banja. Ideja je bila da se razvije turizam u ovom kraju na taj način. Rovinjani su na sreću nastavili da održavaju taj park. Napravili su staze koje ga presecaju i udu tik uz more. U njegovoj unutrašnjosti se nalazi teretana na otvorenom, dečje igralište i sve u svemu jedna idilična atmosfera gde ljudi sede u prirodi, džogiraju, voze bicikle… Meni je sve odavalo utisak kao da gledam film u kome sam stigla do scene gde je sve obasjano zlatnim zracima sunca i toliko je lepo idilično da nagoveštava apokalipsu. Na sreću, ovaj nagoveštaj ukazuje na još lepote koja se nadovezuje na ovo, a to su pitome, a opet divlje plaže u stenama ravnim i vrelim, okružene borovima. I opet povratak na rivu gde se ispija prva jutarnja kafa na mestu gde teče energija sa svih strana.
Zahvalna Eufemija koja lebdi nad gradom
Ono što mi je posebno bilo inetresantno je crkva u starom gradu i priča oko Eufemije, zaštitnice grada. U okviru crkve se nalazi toranj na čijem vrhu se nalazi statua Eufemije koja nije fiksirana, već se vrti kako vetar duva. Kažu da njen položaj šalje poruku ribarima kakvo će vreme biti. Rovinjani svake godine u septembru obeležavaju dan Eufemije. Ona je bila mučenica koja je stradala za vreme progona hrišćana u doba Dioklecijana. Bačena je lavovima koji je nisu ubili. Dok smo bili u crkvi i rashlađivali se od letnje žege, meni je prošlo kroz glavu kako je meni bliskim ljudima potrebno da budu zahvalni. Sećam se i momenta kada sam na to pomislila. Po povratku u kamp, uzela sam brošuru koju sam dobila u Turističkoj organizaciji, gde sam pročitala da su Eufemijine poslednje reči bile nešto u stilu da je ona zahvalna, uprkos svim mukama kroz koje je prolazila. I baš sam bila šoknuta. Definitvno sam se nakačila na rovinjsku kolektivnu svest. Za sada lokalno, ali to kod mene radi. Pokrivam mali opseg.
Škaraba
Škaraba je rovinjska plaža koja se prostire duž jednog dela Zlatnog rta. Plaža je stenovita i divlja. Nema ležaljki niti bilo kakvog nagoveštaja komercijalizacije. Nema muzike, krofni, koštica od kajsije i pikavaca. Dođeš bez peškira, okupaš se i legneš na vruću stenu i dopustiš sebi da osetiš kako se puniš životnom energijom. Svaki deo tela idealno naleže na ulegnuća u stenama. Plaža koja podmlađuje i isisava stres iz organizma.
Na jednom mestu se nalazi mini uvala u obliku amfiteatra sa stepenica koje se prostiru celom dužinom plaže i sa dugačkim molom sa koga se super skače u vodu. Tu bi mogle da se održavaju pozorišni komadi na vodi. Toliko je akustično da se čuje i šapat kupača koji su udaljeni 50 metara od obale. Tu smo dolazili tri dana za redom. Na samoj plaži postoje delovi koji su rezervisani za nudiste, ali to ne znači da je obučenima zabranjen prsitup. Zapravo nema plaže na koju ne može da se uđe. Sve su slobodne i ta sloboda dodaje još jednu čar ovom mestu.
Neko tu lepotu ne može da vidi
Jedno veče smo proveli na brodu koji nas je vozio na ulaz u Limski kanal da gledamo delfine i zalazak sunca. Delfine smo videli u daljini. Više me je impresionirala jurnjava brodova i čamaca za njima. Ono što mi je ostalo kao glavni utisak te mini ekskurzije su bile reči momka koji nam je bio domaćin. Rekao nam je kako čitav život živi u Rovinju i kako je nedavno čuo da imućniji ljudi iz okolnih zemalja dolaze i kupuju kuće. Kažu da im je Rovinj lep. I on se pita šta je tu lepo. On ne vidi lepotu. Ne vidi jer je gleda svaki dan. A mi nerovinjani skupljamo pare cele godine da bi nekoliko dana uživali u tome što on ne vidi. Opet bih se vratila u Rovinj. Čak sam pomislila kako bih na poslu uzela dva meseca neplaćeno i tamo radila neki sezonski posao. Možda bih se zaposlila u nekog galeriji ili prodavnici nakita ili bih gulula krompir i prala sudove kao pomoćna kuvarica, samo da uživam u ovoj lepoti.
Promena perspektive
Odlazak u Rovinj je za mene bio i iskorak u neku lepšu realnost i otvaranje nekih novih mogućnosti. Čak i onu sa krompirom i krpom u rukama, ali opet mogućnost. Ako postoji Rovinj to znači da na ovom svetu postoje i druga mesta koja ću videti i koja će mi biti još lepša.
Comments
Post a Comment